Kefalonija - raj za svakog turistu

Ne mogu da se setim kako mi je u ruke došao film Mandolina kapetana Korelija. Radnja se dešava 1941. godine na, za mene nepoznatom, ostrvu u Grčkoj koje se zove Kefalonija

21. Jun

Makina
Team

foto: Dušan Nikolić

Turizam putovanje Kefalonija

Gde nađoše baš tu Kefaloniju od toliko ostrva, pomislih, ali hajde da pogledam jer čim su tu Penelopa Kruz i Nikolas Kejdž mora da je pravi ženski film za nedeljno popodne. Već posle prvih petnaest minuta filma shvatila sam da ne pratim radnju već gledam prizore - strma litica iznad nepregledne šljunkovite plaže, nestvarno plava boja mora, kristalno čista voda, stazica kroz borovu šumu. Uh kako bi bilo lepo otići tamo. Gde li je ta Kefalonija i da li je iko ovde čuo za nju? Par godina nakon toga eto nas sa koferima na aerodromu Nikola Tesla. Moj suprug, sin i ja, odredište - Kefalonija.

Za one koji možda ne znaju, Kefalonija pripada grupi Jonskih ostrva, Eptanisa kako ih još nazivaju Grci (sedam ostrva). Od onih najvećih, gledano od severa ka jugu (ili što bi se narodski reklo odozgo na dole) nalaze se redom Krf, Lefkada, Kefalonija i Zakintos. Kefalonija je najveće od ovih ostrva, po nekima najlepše, a ja bih rekla najmirišljavije. Već po izlasku iz aviona čuli su se komentari putnika: „Uh ala miriše, jao kako miriše, ovo nigde nisam osetio...” To je bio popriličan šok za napaćena beogradska pluća, a u isto vreme i neka vrsta satisfakcije za pretrpljeni šok kod putnika paničara. Naime, aerodrom na Kefaloniji, kao uostalom i mnogi drugi na ostrvima, ima relativno kratku pistu koja se završava maltene na samoj plaži. Onima koji to nisu znali sletanje i naglo kočenje su delovali kao prinudno spuštanje sa mogućnošću da se okupaju još pre čekiranja u hotelu. Nikad nisam videla na tako malom prostoru toliko „pobožnih” ljudi koji psuju pilota sa sve članovima njegove uže i šire familije. Nadam se da im je kasnije bilo makar malo žao. Sledi novo iznenađenje. Vodič koji nas je sačekao na aerodromu obaveštava nas da ćemo do luke u Argostoliju autobusom, a zatim idemo trajektom do mesta Liksuri. Kakav sad trajekt, pa zar nismo već na ostrvu? Jesmo na ostrvu ali baš između ova dva grada da se smestio zaliv Argostoli kroz koji je moguće proći i putem ali je lakše trajektom.

Braća po svadbi

Bili smo smešteni u hotelu koji se nalazi desetak kilometara od gradića Liksuri, na jugu poluostrva Paliki. Hotel starijeg datuma ali u dobrom stanju, u skoro nenaseljenom i mirnom delu Kefalonije, na lepoj peščanoj X plaži. Mora da naglasim da nisam neki ljubitelj peščanih plaža ali ova me je potpuno opčinila. Crveni, ne tako sitan pesak, koji je zbog svakodnevne plime uvek pomalo vlažan i ne uvlači se u sve stvari koje ponesete na plažu. Zbog crveno-zlatne boje peska neki je nazivaju i Golden beach. Ovo je idealno mesto za one koji ne očekuju noćni provod i šoping. Već prve večeri, šetajući po kraju, počela da sam da upoznajem jednu novu Grčku koju nisam imala prilike da vidim letujući na Halkidikiju. Naišli smo na deku koji je nekud vodio svoje ovce i probali nešto da ga pitamo na njemu potpuno nepoznatom engleskom jeziku. Široko nam se nasmejao, u međuvremenu izgrdio svoje ovčice, i odgovorio na grčkom. Jedino što sam razumela bio je naziv hotela u kojem smo odseli. Posle nekoliko dana boravka u tom mirnom i tihom kraju, na oglasnoj tabli se pojavilo obaveštenje da se u subotu organizuje svadba u hotelu i da mladenci pozvaju sve goste na piće posle 22 časa. Svako ko nije naivan shvatiće da je taj „poziv“ samo dobar marketinški trik kako bi se menadžment hotela poštedeo kritika u nedelju ujutru. Šef restorana nas je tog jutra pozdravio na srpskom, pitao kako smo spavali i da li nam je možda malo smetala buka. Te subote sam videla da smo mi i Grci „braća po svadbi”.

Grk uvek ima prednost

Otići na Kefaloniju i provesti deset dana u jednom mestu potpuni je promašaj. Iznajmili smo auto i krenuli u avanturu. Spisak mesta koja bismo voleli da vidimo je bio poduži. Jedno od njih je naravno Argostoli, glavni grad Kefalonije. Odlučili smo da ne idemo trajektom već da „probamo” put kroz zaliv. Generalno, putevi na Kefaloniji su dobri. Ima dosta krivina i serpentina, na pojedinim mestima su jako uzani ali i u najzabačenijem selu asfalt je u dobrom stanju, što je za nas ravno naučnoj fantastici. Putokazi umeju da budu problem jer ih nema baš tad kad su vam potrebni, a i kad ih ima natpisi su često samo na grčkom, tako da nije loše imati neku pomoć u vidu navigacije ili papirne karte. Grci vozači su posebna priča, bez problema će vas obići na punoj liniji, a strpljenje i kolegijalnost im nisu jača strana. Predložila bih da uvedu novi član u svom zakonu koji bi glasio: „Grk uvek ima prednost prolaska u odnosu na stranca.” Ali dobro, nismo ni mi baš za pohvalu kad je u pitanju vožnja. Kad sam na odmoru, pogotovo na Kefaloniji, sve opraštam.

Agrostoli ima sve što, po mojim kriterijuma, jedan morski grad treba da ima - šetalište uz more popločano kamenim pločama, pešačku ulicu sa mnogobrojnima radnjama, kafiće, restorane, borovu šumicu sa klupama na kraju grada. Mogla bi tu da se udene još i neka tvrđava i doživljaj bi bio kompletan. Kefalonija je imala tu nesreću da je 1953. godine pretrpela težak zemljotres koji je uništio skoro celo ostrvo pa iz tog razloga postoji veoma malo istorijskih znamenitosti. Ako se uzme u obzir da je Kefalonija dosta stradala i za vreme drugog svetskog rata, onda je razumljivo zašto su u Argostoliju skoro sve građevine novijeg datuma. Zaštitni znak Kefalonije je svetionik Agion Theodoron, poznatiji po imenom Fanari, koji se nalazi par kilometara od grada. Svetionik je izgrađen posle zemljotresa, prema originalnim planovima iz 1879. godine. Ukoliko ste ljubitelj muzeja možete posetititi Arheološki, Muzej folklora i Korgialenios biblioteku u kojoj se nalazi više od 50 hiljada naslova. Opšti utisak je da je Argostoli jedan lep gradić koji svakome može da ponudi nešto.

Koze na putu

Od Argostolija smo planinskim putem krenuli ka još jednoj znamenitosti koja je potpuno stradala u zemljotresu, ženskom manastiru iz 16. veka, Sveti Gerasimus. Od starog manastira ostali su zvonik i stara crkva u kojoj se nalazi svečeva isposnička ćelija. Sveti Gerasim je poznat kao iscelitelj zaposednutih demonima. Slavi se dva puta godišnje 16. avgusta i 20. oktobra i tada se ogranizuju litije sa njegovim moštima. Bolesni ili oni koji misle da su bolesni, ležu na put kako bi mošti prešle preko njih. Nismo videli kako to izgleda ali priča se da se ponekad napravi opšta pometnja, pa mora da interveniše i policija. Bez obzira da li ste tu u vreme litija ili ne svakako vredi videti ovo, moglo bi se slobono reći, velelepno zdanje. Prolazeći tako kroz razna seoca gledali smo prizore kakve smo to tad viđeli jedino na „travel“ kanalu. Bake i deke koji na klupicama sede ispred svojih kuća i verovatno se pitaju koji li je đavo nas naterao da dođemo tu. Par puta smo morali da se zaustavimo i damo prednost kozama koje su prelazile put. Tih dana sam u potpunost shvatila onu narodnu izreku „penje se kao koza”. Nismo uspeli da saznamo iz kog razloga se imena skoro svih oblasti završavaju na - Ata, Lordata, Komitata, Svoronata, a Kefalonija je jedinstvena i po tome što se skoro sva prezimena završavaju na - atos.

Došli smo u Sami, mesto na istočnoj obali. Čitavo mesto je u znaku filma koji sam pomenula na početku ovog teksta. Postoji kafić koji se zove „Captain Corelli’s”, kod lokalnog fotografa možete kupiti fotografije sa snimanja filma po ceni od „samo” 1,5 evra po komadu, a na jednoj fasadi piše da je Nikolas Kejdž boravio u toj kući za vreme snimanja filma. Za Penelopu se ne zna gde je boravila. Očigledno je da su meštani jako ponosni na to što je baš njihovo mesto bilo baza filmske ekipe, a verujem da su mnogi imali i dobru finansijsku korist. Posle šetnje i obilaska ovog simpatičnog mestaščeta krenuli smo ka Antisamos plaži koja je takođe popularizovana zahvaljujući ovom filmu. Idemo da proverimo da li je voda stvarno tako bistra ili su oni to u filmu fino izmontirali. Stajemo pored jednog vidikovca sa kojeg se pruža pogled na ogromnu uvalu okruženu maslinjacima, Antisamos plažu. Stvarno je zeleno kao u filmu. Ali onakvu vodu nisu mogli da snime, nema šanse. Sedim na plaži i čekam, ali nikako da se pojavi niti jedna grančica, travčica, mrvica, ništa. Propada mi teorija da je to sve fino „ispeglano” u montaži. Stvarno postoji takvo mesto.

Kefalonija - 365 sela

Stanovnici Kefalonije kažu da na ostrvu ima oko 365 sela. Malo mi je ta brojka sumnjiva, ali dobro neka im bude, kad već nemaju nijedan mit neka bar imaju onoliko sela koliko godina ima dana. Jedno od tih sela je i mondensko mesto na krajnjem severu, Fiskardo. Mnogi ga nazivaju grčki Sent Trope. Imao je tu sreću da uopšte nije stradao za vreme zemljotresa pa se iz tog razloga potpuno razlikuje od ostalih mesta na ostrvu. To je ona prava Grčka sa prospekta, kućice obrasle lijanderima, drvene žaluzine, uzane popločane uličice, načičkani ribarski brodići u luci. Sve deluje potpuno nestvarno. Može se videti i gomila usidrenih jahti bogataša koji rado svraćaju ovde. Česti gosti Fiskarda su Bil Gejts, Roman Abramovič, Tom Kruz, Madona i mnogi drudi poznati. Šetam tako i razmišljam „pa niste vi uopšte blesavi što ovde dolazite na odmor”. Fiskardo je baš specifično mesto, uvek ima mnogo ljudi, a nekako je sve mirno i tiho. Nisam primetila glasnu muzika iz kafića niti se tamo Grci deru kao što oni to umeju da rade. Pre odlaska na Kefaloniju čitala sam po forumima da u Fiskardu smete samo vodu da kupite jer će u suprotnom vaš budžet za letovanje da bude desetkovan. Mogu slobodno da kažem da je to ipak bilo preterivanje, jeste skuplje nego u ostalim mestima ali nikako nećete propasti ako popijete kafu ili pojedete sladoled. Druga je stvar ako biste tamo želite da odsednete, za to je potrebno izdvojiti poveću sumu. Želja za kupanjem vuče nas da idemo dalje. Izbor je pao na Eblisi plažu, par kilometara severno do Fiskarda. Na plaži nas desetak, voda tirkizno plava. Iz improvizovanog kafića se čuje se Dalarasov glas i dobro poznata melodija pesme „Mi mou thimonis matia mou“. Gledam u Lefkadu i razmišljam da li se može lepše završitii jedan dan na moru.

„Antonio, sećaš li se našeg ostrva? Ne menja se. Na dan proslave Svetog Gerasimosa još uvek vodimo bolesne na sveto mesto i molimo se da im patnje utihnu. Kada je Pelagija bila mala, obećao sam joj da ću napisati istoriju Kefalonije, ali još uvek nisam našao vremena. Želeo sam da shvati kako su tako mirnu zemlju razorili potresi i rat...” (Mandolina Kapetana Korelija)

Postoje tri verzije o tome kako je Kefalonija dobila ime. Jedna je da naziv potiče zbog izgleda pa se naziva i „ostrvo sa glavom”, („kefali” na grčkom znači „glava”). Druga verzija je takođe izvedena iz reči „kefali” ali ovaj put bi to značilo „glavni” jer je ostrvo uvek bilo glavno u regiji. Treća je da je Kefalonija dobila ime po mitološkoj ličnosti Kefalusu koji je deo svog života proveo na ostrvu. Sve tri verzije su opšte prihvaćene ali će svaki Grk sigurno želeti da je ova poslednja najtačnija, jer kakvo je to ostrvo ako se za njega ne vezuje nijedan mit. Odisej je živeo tu u komšiluku, na Itaki, lepo je čuti da je i na Kefaloniji živeo Kefalus.

Ostrvo se sastoji iz dva povezana dela, istočnog i zapadnog, između kojih je zaliv Argostoli. Zapadna obala karakteristična je po belom šljunku i liticama koje se uzdižu iznad plaža. Taj predeo je jako slikovit pa agencije obavezno uz ponudu za Kefaloniju stave neku fotografiju sa zapadne strane. Naravno, niko vam neće reći koliko kilometara ima od vašeg smeštaja do plaže sa fotografije pa se neiskusni putnici često razočaraju jer ta plaža nije „iza ćoška”. O tome kakav odnos prema putovanju imaju pojedini, govori i istinit događaj čiji smo svedoci bili. Proveravajući spisak putnika vodič je ustanovio da četiri osobe nisu doputovale, cela porodica. Posle par telefonskih razgovora obavestio nas je da su oni greškom ušli u avion koji je leteo na Krit. Reklo bi se da ipak nisu tako loše prošli.

Već trećeg dana našeg putešestvija znali smo svaku krivinu, pravinu (ima i toga ponegde) i saobraćajni znak na putu od hotela do Liksurija. Shvatili smo da hotel baš i nije na strateški dobrom mestu ukoliko se želi obilazak celog ostrva. Ali šta je tu je, to nikako neće predstavljati razlog da odustanemo od daljeg obilaska pogotovo ako znamo da na ostrvu postoji plaža koja je uvrštena u deset najlepših u Evropi, a neki bi rekli i na svetu.

Smatra se da niste bili na Kefaloniji ako ne vidite ovo mesto, Mirtos plažu. Zaštitni znak Kefalonije i jedna od najslikanijih plaža u Grčkoj. Mi nismo od onih koji letovanje biraju na osnovu fotografija u agenciji tako da smo tačno znali gde je, 20 kilometara severno od Liksurija. Vozeći se preko planine setila sam se gospođe iz rent-a car agencije koja nem je davala preporuke za brzinu, 40 u naseljenom mestu, maksimalno 60 van naseljenog mesta. Tada sam pomislila da žena ipak malo preteruje. Ih 60, pa to je baš malo. Sve i da smo hteli, krivine nisu dozvoljavale da se ide brže. Došli smo do jednog od dva vidikovca koliko postoje iznad Mirtos plaže i oduševili se prizorom koji nam se ukazao. Ogromna uvala sa belim šljunkom i plavom bojom koju ne znam kako bih nazvala, možda „bazen plava”. Osmotrili smo put koji se spušta do plaže i započeli spust. O tom putu sam čitala svašta - zastrašujući put, put koji razara nerve, bolje je samo slikati plažu sa vidikovca, a nikako je posećivati… Sve je to tačno ukoliko ste neiskusan vozač ili se plašite vožnje makar bili i suvozač. Potrebno je samo voziti oprezno i polako jer na tako kratkom putu ima bezbroj krivina i serpentina. O Mirtos plaži sam takođe svašta pročitala - nije plaža za neplivače i decu, voda je hladna, veliki su talasi… I to je sve tačno ako izaberete pogrešan dan za odlazak. Mi smo otišli onda kad nije bilo ni malo vetra, a tada obično nema ni talasa, i uživali u toploj vodi i kupanju do samog zalaska sunca. Taj nesvakidašnji prizor svakako preporučujem, gledati sunce kao polako „upada” u more. Voda na Mirtosu je nestvarno bistra, vidi se svaki kamenčić na dnu. Plaža je ogromna i koliko god ljudi da ima možete naći svoje parče šljunka za uživanje.

Na zapadnoj obali se nalazi i plaža Petani, koja izgleda skoro isto kao Mirtos samo je dosta manja. Nazivaju je i kopija Mirtos plaže. Do nje je lakše doći i svakako je vredi posetiti ali nikako nemojte da dozvolite da vam ona bude zamena za Mirtos. Nekada je Petani bila uvala, u moglo bi se slobodno reći, divljem delu Kefalonije. U poslednjih par godina oko ove plaže su sagrađeni luksuzni hoteli koje mogu sebi da priušte samo oni sa veoma dubokim džepom.

Lepe peščane plaže

Istočni deo Kefalonije je karakterističan po peščanim plažama. Kada krenete od Argostolija na jug, ređaće vam se jedna za drugom - Makris Gialos, Ai Helis, Megali Petra, Trapezaki, Lourdata i mnoge druge. Za ljubitelje peščanih plaža ovo je prava poslatica, sitan sivi pesak i dugačak plićak. Naš izbor je bilo mesto Skala, 37 kilometara jugoistočno od Argostolija. Kad se čitaju ove brojke, kilometaraže od mesta do mesta, sve deluje nekako malo i blizu. Na Kefaloniji te brojke umeju da vas prevare jer pri proceni vremena koje vam je potrebno da stignete negde zaboravite važnu činjenicu, a to je da ne može da se vozi brzo. Došli smo u Skalu pomalo umorni od vožnje jer na ovih 37 kilometara treba dodati još 30-tak koje smo imali od hotela do Argostolija. Za vožnju po Kefaloniji to je malo veća kilometraža. Bilo mi je mnogo bolje čim sam ugledala dugačku plažu i borovu šumicu iznad nje. Originalno selo se nalazilo u brdima iznad postojećeg. Kuće su bile poređane kao stepenice pa otud i taj naziv, („skala” na grčkom znači „stepenice”). Današnja Skala je, kao i većina mesta na ostrvu, izgrađena posle zemljotresa. Od starog sela postoje jedino ostaci vile iz Rimskog doba koja je zanimljiva zvog podnog mozaika koji je iskopan 1957. godine. Skala je jedno od posećenijih mesta na Kefaloniji, a kako i ne bi bila kad ima sve što je većini potrebno da bi odmor na Kefaloniji bio dobar - uređenu plažu dugačku tri kilometra, restorane, barove, taverne i ono što je najvažnije, miris mora. Već sam samoj dosadna sa pričom o kristalnoj, plavoj boji mora, ali to je činjenica koja mora da se pomene. Plaža je baš po mom ukusu, sitan šljunak (neko bi možda ipak rekao pesak), borovi u zaleđu i neverovatan zvuk zrikavaca. Bilo nam je žao što smo morali da se vratimo u hotel ali sutra je novi dan, a na „programu” opet zapadna obala.

Bistra voda

Kad se od Mirtosa krene dalje ka Fiskardu, već posle nekoliko kilometara ukazaće se malo poluostrvo Asos. U uvali na početku ovog poluostrva smešteno je mestašce sa istim imenom. Činjenica da ima svega sto stanovnika govori o tome kakav odmor možete da očekujete ovde. Još uvek odoleva masovnom razvoju turizma tako da je to jedan miran gradić sa svega nekoliko taverni i supermarketa. Ne postoje noćni klubovi pa je u večernjim satima nemoguće čuti glasnu muziku. Uzane uličice, kuće u raznim bojama obrasle lijanderom i ribarski brodići u luci karakterišu ovo malo mesto. Za Asos kažu da je mini Fiskardo. Glavni skver nosi ime „Pariz”, u znak zahvalnosti Francuzima koji su posle zemljotresa pomogli da se Asos obnovi. Moglo bi se reći da je Asos najfotogenčnije mesto na Kefaloniji, lepo je sa koje god strane da je uslikano. Na poluostrvu postoje ostaci tvrđave iz 16. veka koja je, kako se piše, jedna od najvećih tvrđava u Grčkoj. Dosta je stradala u zemljotresu pa je moguće videto samo ostatke nekadašnjih crkava, kapela, zvonika, kapija... Potpuno su očuvane samo dve od četiri kapije, koliko je prvobitna tvrđava imala. Za vreme drugog svetskog rata u tvrđavi je bio zatvor za nemačke zarobljenike, mogu se čak videti ostaci zatvorskih ćelija. Zanimljiv je podatak da je i posle drugog svetskog rata ovde bio zatvor ali ovaj put za političke zarobljenike, čiji je posao bio obrađivanje zemljišta. Ono zbog čega takođe vredi doći do tvrđave je neverovatan pogled koji se pruža na mesto Asos i deo zapadne obale. Kupanje u Asosu? Da, naravno, ali opet ta dosadno-čista voda koju ćemo morati nekako da istrpimo, sa sve pogledom na tvrđavu i slikovite fasade.

Još jedan biser zapadne obale je Manastir Kipurion. Ime je dobio po brojnim baštama koje su monasi obrađivali („kipos” je na grčkom „bašta”). Nalazi se 15 kilometara zapadno od Liksurija i nije ga teško pronaći jer je to veoma posećeno mesto i ima dosta putokaza. Sagrađen je 1750. godine na skoro neverovatnom mestu, 90 metara visokoj litici. Posvećen je Uspenju presvete Bogorodice. Kao i skoro sve znamenitosti na ostrvu i manastir je pretrpeo mnoga razaranja. 1964. godine obnovljena je samo crkva, a od 1990. godine renoviranje manastirskih zgrada uradio je jedini monah koji tu živi. Pored prelepih ikona koje je moguće videti, turistima je ovaj manastir zanimljiv i zbog neverovatnog pogleda koji se pruža na more i litice koje se uzdižu. Zalazak sunca sa terase Manastira Kipurion je nešto što se nikako ne sme propustiti.

Polako se završava još jedno naše letovanje. Tužni što treba da se pakujemo, zaključujemo da je deset dana na Kefaloniji malo da se vide sve lepote koje ona nudi. Vodič nam donosi neki upitnik koji, ako hoćemo, možemo da popunimo. Pitanja su uglavnom vezana za smeštaj, organizaciju putovanja, uslugu u hotelu… Setila sam se svadbe i buke koju su veseli Grci pravili do duboko u noć. Da li da napišem da su me mnogo iznervirali i oni i onaj veštački osmeh šefa restorana? Ne, kad si na Kefalonijii sve opraštaš.

Tekst

Biljana Nikolić