07. Sep
0
Intervju Mladen Alvirović - Od dobrog sportiste do odličnog novinara
Mladen Alvirović, glavni i odgovorni urednik emisije SAT, kaže za makina.rs da automobilski novinar nema pravo da voli nijedan automobil više od drugih. To bi bio kraj njegove karijere
Podeli
Iza Vas su godine predanog i vrednog rada u automobilskoj industriji. Šta je ono što Vas je privuklo da se bavite novinarskim poslom?
-Verovali ili ne, moj san je bila
Vojnotehnička akademija, projektovanje naoružanja i unapređenje borbenih
sposobnosti naše zemlje. U godinama kada je trebalo doneti odluku bavio sam se
i profesionalno atletikom, bio sam dugoprugaš u AK Crvena Zvezda, trčao na
stazi 1500, 3000, 10000 m, maratone, kroseve. Sve sam usmerio ka ostvarenju
sna. Međutim, ratovi su počeli i taman kada sam stasao da krenem putem koji sam
zacrtao stvari su izgledale bitno drugačije. Tih godina, tačnije 1993. moj otac
Mirko Alvirović, ponudio je da putujem sa njim na Salon automobila u
Frankfurtu. Nisam odbio. Išao sam kao novinar, prevodilac, snimatelj, sve što
je trebalo. Čekali smo osam sati pred ambasadom Nemačke u Beogradu da bi
obezbedili vizu i bili smo jedini iz naše zemlje na ovom sajmu. Mnogi
predstavnici auto-industrije koji su Mirka poznavali godinama pre toga bili su
vidno iznenađeni što smo u sred ratova i sankcija uspeli da dođemo i
izveštavamo sa ove izložbe, nas dvojica sami. Posle toga nijedan bitan sajam,
do danas, nisam propustio, punih 27 godina. Međutim, baš taj sajam je možda bio
ključan da uvidim kako svoju ljubav prema tehnici, prema nečemu što je
bezgranično kreativno mogu da ostvarim na sasvim drugi način. Godinu dana
kasnije, trebalo je da trčim finale državnog prvenstva na 1500 i na 3000 m.
Mirko mi je ponudio da odem na trke ili da budem sa njim na Salonu u Parizu.
Trčao sam prvi dan, nisam pobedio (naravno), a popodne sam već bio u autobusu i
vraćao se za Beograd da bi sutra propustio finale ali išao sam na sajam. Malo
po malo razumeo sam koliko je ovaj posao atraktivan, dinamičan, koliko, baš kao
i u atletici, čovek zavisi od samog sebe i svojih sposobnosti, koliko je ovo
težak posao ali sa vrlo neobičnim i lepim trenucima koje novac ne može da
donese. Zahvaljujući ovom poslu proputovao sam bukvalno čitav svet i radio sa
hiljadama ljudi svih nacija. Ma koji novac da sam zaradio u nekom drugom poslu
to ne bi mogao da postignem. Novinarstvo je posao koji stvara velike obaveze,
ogroman, nezamisliv pritisak, ako čovek želi da bude profesionalac, ali, u isto
vreme, novinarstvo je posao u kome čovek može da se izbori za veliku slobodu.
Duži niz godina ste član žirija automobilskih novinara - Autobest, koji
je sačinjen od predstavnika 31 zemlje članice, među kojima je, zahvaljujući
Vama, i Srbija. Koje kriterijume treba da zadovolji jedan automobil da mu Vi
date najveću ocenu i da time bude kandidat da osvoji nagradu Best Buy automobil
Evrope?
-Članstvo u Autobestu je velika
obaveza jer svaku zemlju predstavlja jedan novinar te sam ja u tom društvu ne
samo predstavnik svoje redakcije već predstavnik svoje zemlje. Po meni se meri
u mnogim krugovima i na mnogim mestima “kakvi su Srbi”. Zato, kada stignemo do
glasanja, postoji još veća odgovornost. Svi glasovi su javno dostupni i ono što
upišem u tabelu mora da bude takvo da stojim iza toga i svojim imenom, ali i
onim što, iz ugla predstavnika ostatka Evrope, zaista predstavlja stav
prosečnog kupca u Srbiji. Ipak, za razliku od nekih drugih članova žirija, ja
sam možda malo staromodan i neobičan. Mene automobil mora prvo da “kupi”
vozačkim karakteristikama, dinamikom, lakoćom, preciznošću. Onda mora da bude
razuman kada su u pitanju cene, dostupnost delova, širina servisne mreže. Jedno
je kupiti automobil, a drugo je živeti sa njim. Tek na kraju smatram da treba
misliti o takozvanom “infotejnmentu” ili čak dizajnu.
Kako bi došli do "olovke i papira" da glasate za najbolji
automobil u Evropi, opišite nam ukratko sam proces jednog člana žirija od
početka, pa sve do samog čina glasanja i dodele titule najboljem?
-Nema tu mnogo tajni. Svaki automobil
koji želi da učestvuje u finalu mora biti na raspolaganju članu žirija tokom
premijere tako da može da se upozna sa njim, da čuje inženjersku priču i,
naravno, da ga vozi. Potom, oni proizvođači koji imaju veća očekivanja da će se
naći u finalu obično obezbeđuju automobil u lokalu, u Srbiji. Tu se automobil
vozi na klasičnom testu, kao i svaki drugi, ali je sada već više akcenat na
onome što će biti okruženje u kome će prosečan kupac u Srbiji koristiti
automobil. Na kraju, kada žiri proglasi listu finalista organizuje se i
zajednička vožnja svih finalista na istoj lokaciji, na istoj stazi, kako bi se
još jednom proverilo ono što je svako od članova želeo. Zanimljiva je anegdota
da u trenutku mog ulaska u Autobest nije postojala ova finalna vožnja i da je
to moj doprinos Autobestu. Pravila učešća u finalu, način testiranja,
procedure, sve je osmišljeno u Srbiji i prvih pet godina organizovano u centru
NAVAK. Tek u šestoj godine se prešlo u Italiju, u Vairano, da bi danas već
stigli do piste Formule 1 u Turskoj gde je prošle godine prvi put održano
finale.
Kada gledamo emisiju SAT, koja se emituje na RTS-u, deluje da bukvalno
sve u jednom "dahu" opisujete i predstavljate. Nižu se razne teme bez
greške, bilo da su iz saobraćaja, turizma ili testirate neki novi automobil. U
čemu je tajna dobre koncentracije?
-Nema tajne. Čovek ili zna šta želi
da kaže ili ne zna. Ili izgovara ono što zaista misli i vlada nekom temom ili
ne treba da se upušta u ovaj posao. Mnogo je ljudi koji smatraju da je
pojavljivanje na ekranu nagrada. Naprotiv, to je izuzetno zahtevan proces koji
iscrpi čoveka. Posle snimanja nekog od naših specijala koje traje recimo jedan
dan, potreban je još najmanje jedan dan da se čovek oporavi i da ponovo prikupi
snagu. Naravno, mogućnost da čovek bez ponavljanja, bez grešaka, bez
zbunjivanja, govori i po 60 minuta, koliko danas traju SAT-ovi testovi
automobila uživo na Fejsbuku verovatno je i pitanje treninga, prakse koju sam
sticao godinama uz Mirka. Ne zaboravite da ja ovaj posao radim sada već 27
godina neprekidno.
Emisija SAT emituje se jednom nedeljno. Iz iskustva znam da je mnogo
teško dolaziti svakodnevno do raznih tema kojim se Vaša emisija bavi i
zadovoljiti velika očekivanja jednog gledaoca. Kako izgleda jedna Vaša
pripremna radna nedelja da bi na kraju emisija ugledala svetlost dana?
-Emisija SAT je plod timskog rada.
Svi članovi redakcije, a samo novinara ima desetak, stalno predlažu nove teme i
daju nove ideje. Takođe, osluškujemo šta to publika traži prateći društvene
mreže, komunicirajući direktno sa ljudima, organizujući događaje za publiku na
kojima naši gledaoci zajedno sa nama učestvuju u snimanjima. Svakako da je
potrebno planiranje. U svakom trenutku se zna šta smo želeli da bude u emisiji
najmanje za naredne četiri nedelje, a često i u nešto dužem periodu u
budućnosti. To je neophodno da bi mogle da se odrade pripreme za neke
kompleksne stvari koje nikada niko pre nas nije radio. A njih ima mnogo. Da se
nabavi oprema, kontaktiraju sagovornici, obezbede dozvole za snimanje, pronađe
novac za troškove i tako redom. Ali, rezultat je iz nedelje u nedelju nešto što
za publiku uvek predstavlja iznenađenje. Veoma se trudimo da ne postoje dve
iste emisije, da emisija ne bude šablon, popunjavanje minutaže. Veoma se
trudimo da svom snagom radimo svaki put iznova i da tu emociju prenesmo na
publiku.
Jedan od začetnika modernog novinarstva kada su u pitanju bile
saobraćajne teme i testiranje novih automobila u Srbiji je bio svakako Vaš otac
- Mirko Alvirović. Znamo svi dobro njegove kvalitete, kako ljudske, tako i
novinarske. Međutim, koliko je on zapravo imao udela da budete danas to što
jeste, možemo slobodno reći jedan od najboljih?
-Na jednom od prvih sajmova na koje
sam putovao sa njim gde smo nas dvojica bili cela ekipa, što danas svakako nije
slučaj, divio sam se njegovoj moći da izgovara dugačke misli, rečenice, da
komunicira sa publikom bez ikakve pripreme i pisanja teksta. Danas ja radim baš
to. Ne piše se scenario koji ja izgovaram. Sve ide iskreno iz glave. Jasno je
da sam radeći uz njega mogao mnogo toga da vidim i naučim. Najvažniju stvar
koju mi nikada nije rekao da upamtim, ali je pokazivao svaki dan, do poslednjeg
dana, jeste da svaki dan moraš da daješ sve od sebe, da je posao ispred
zadovoljstva, da onda kada si prvi tada moraš da radiš najviše. Samo tako se
postiže nešto. Naučio me je da uspeh u ovom našem poslu ne znači uzimanje nego
davanje. Moraš prvo da napraviš proizvod, da uložiš u kvalitet, da postaneš
nešto, pa onda da izdržiš dugo, da ostaneš nešto. Tek onda možeš da misliš o
novcu. Zato danas, osim onima koji su samnom proveli sve ove godine, nikako
nije jasno kako smo stigli dovde, a da nismo deo nijedne “kombinacije”, nijedne
partije, ničijeg klana.
Imamo utisak da ste zajedno sa svojim kolegama nastavili da radite još
jače, a pre svega da ste dali Vi neki novi pečat emisiji SAT kao da ste, ne
promenili, ali podigli je definitivno jednu stepenicu više. Nama koji gledamo
se čini tako. Šta Vi kažete?
-Raduje me ako se vidi da je tako jer
u svako izdanje, u svaku emisiju, ulažemo veliki rad, ulažemo srce od prvog do
poslednjeg minuta i ništa ne radimo samo da se odradi već zato što smatramo da
je tako najbolje. Ne najlakše, ne najudobnije, nego najbolje. Dok je Mirko vodio
emisiju on je imao svoje principe i izgradio je ime. Međutim, neke stvari koje
mi danas radimo njemu nisu priličile, nisu bile deo njegovog karaktera i načina
obraćanja. Zato su morale da čekaju neko svoje vreme. Na kraju krajeva, emisija
pre 10 ili pre 20 godina nije nikda bila ista i uvek se menjala u skladu sa
vremenom. Ovo je sada naš pokušaj da budemo ne samo u skladu sa vremenom nego
često i ispred njega. Šta će biti za 5 ili za 10 ili za 20 godina. Videćemo.
Menjaćemo i ovo što danas radimo u nešto drugo.
Prva automobilska ljubav zaborava nema, tako kažu. Koji je to
četvorotočkaš kome ste prvi put okrenuli ključ u bravi, ubacili u prvu brzinu i
dodali gas?
-Automobilski novinar nema pravo da
voli nijedan automobil više od drugih. To bi bio kraj njegove karijere. Ipak,
prvi automobil koji čovek kupi se ne zaboravlja. Moj prvi automobil bio je Jugo
55. Za samo dve godine prešao sam sa njim 60.000 km i uživao u svakom od njih.
Moja prva međunarodna prezentacija na koju sam putovao bio je Land Rover Discovery,
u Škotskoj, 1995. godine, pa ni to ne zaboravljam kao bitan detalj.
Danas posle mnogo pređenih kilometara i na stotine testiranih automobila,
koji je to četvorotočkaš koji ispunjava sve Vaše želje i zbog čega baš on?
-Baš kao što sam rekao, nemam pravo
da volim nijedan više od drugih. Imam tu sreću da vozim veliki broj različitih
automobila, čak po nekoliko istog dana. Svakako moje srce osvajaju oni koji u
prvi plan stavljaju vozača, ne po snazi, nego po tome što su projektovani da
pružaju zadovoljstvo u vožnji. Trenutno, zbog posla, koristim jednu “911
kareru”, ali u mojoj garaži stoji i vikendom se vozi, čuva za budućnost, “abart
124 spajder”, prvi koji je ikada registrovan u Srbiji. Uživao bi, kada bi mogao
sebi da ga priuštim, u jednom “lend kruzeru” ili “defenderu” jer sam ljubitelj
planine, prirode, divljine.
Osnivač ste prve škole bezbedne vožnje u Srbiji. Prava adresa da pitamo
kakvi su srpski vozači i da li ste zadovoljni kada je u pitanju bezbednost
saobraćaja kod nas?
-Kao što ljudi zaboravljaju da država
nema svoj novac nego da raspolaže novcem koji smo u kasu uplatili svi mi
građani tako se zaboravlja da bezbednost saobraćaja ne čine “tamo neki drugi”
nego mi sami. U Srbiji vozači suviše često traže opravdanja za svoje ponašanje
gledajući u to kako se neko drugi ponaša. Previše ljudi čeka da svi postanu
savršeni i da svi koji prekrše bilo koje pravilo budu kažnjeni pa će tek onda
oni da počnu da se pridržavaju pravila. Nama je potrebno da se prvo pogledamo u
ogledalo, da svako sebi prizna šta radi, ali da ne tražimo izgovore, nego da
budemo iskreni. Da priznamo koliko se ponašamo neodogvorno. Kada to uradimo
onda smo savladali 70% puta ka većoj bezbednosti. Čovek koji je pogrešio i
svestan je greške on nije opasan koliko onaj koji grešku čini toliko redovno i
nesvesno da mu ta greška ne predstavlja ništa značajno. Mi smo nažalost stigli
dotle da se većina vozača ponaša baš tako. Jedan od zadataka NAVAK-a i jeste
upravo da vozačima pokaže sve te greške “iznutra” da ih dožive i prežive bez posledica.
Da im otvori oči kako su neke naizgled bezazlene stvari zapravo veoma opasne.
Nismo mi ovde u Srbiji loši vozači, naprotiv, samo smo previše skloni
pronalaženju izgovora za svoje loše ponašanje umesto da budemo spremni da sebe
menjamo. Niko nije bezgrešan, nema vozača koji nikada nije prekršio neko
pravilo, slučajno ili namerno. To nije ništa strašno. Tako je svuda na svetu.
Ali, ako smo odgovorni prema sebi i svojoj porodici onda nećemo tražiti
opravdanje za to što ne vežemo sigurnosni pojas, ili za to što popijemo i
vozimo ili za to što trčimo preko ulice zajedno sa detetom. Nema opravdanja, ne
sme ih biti.
Nadaleko čuvena NAVAK staza, Nacionalna vozačka akademija, je nešto što
je jedinstveno u Srbiji. Mnogi vozači iz zemlje i inostranstva su oprobali
svoje vozačke mogućnosti, kao i testirali mnogobrojne "ljute mašine"
koje pristižu svakodnevno na stazu. Možete li nam reći nešto o NAVAK stazi za
one koji nisu upućeni, a želeli bi da je posete?
-NAVAK je centar bezbedne vožnje,
osmišljen da omogući vozačima upoznavanje sa svim potencijalno opasnim
situacijama na takav način da svako može da spozna ili granice samog sebe ili
automobila. I da svako može da preživi bez posledica. NAVAK ima jedinstvene
metode edukacije koje su naše originalne - sve se izvodi realnim brzinama, nema
simulacije, svako će shvatiti kako reaguje u kritičnom trentku, spoznaće samog
sebe. Svako će posle treninga svesti svoje samopouzdanje na isti nivo na kome
se nalazi njegovo znanje. Za svaki program koji se tamo izvodi napisao sam
knjige iz kojih naši treneri koriste znanje, svaku vežbu sam testirao do
maksimuma do oštećenja vozila. Svaki segment koji izvodimo je na taj način
“sertifikovan” i rezultati koje NAVAK postiže su naši, srpski. Recimo, na
uzorku od preko 6000 mladih vozača utvrdili smo da u 12 meseci posle treninga
izvedenog po našem programu ti mladi vozači preko 30% manje učestvuju u
nezgodama, a ne izazivaju uopšte nezgode sa poginulim licima.
Kao što smo rekli u prethodnom pitanju, staza je jedinstvena i svakako za
ponos svih nas koji volimo automobile. Da li je možda u planu neko proširenje
staze, postavljanje tribina za gledaoce ili nešto drugo?
-Ceo projekat je daleko od gotovog.
Potrebno je izgraditi još nešto više od kilometar staze, veliki parking,
dodatne zgrade i garaže, ima toga još. Recimo, ove godine smo dodali jednu od
najtežih prepreka na terenskom poligonu - brdo koje sa jedne svoje strane ima
uspon od 100%, takav da samo retki automobili tu mogu da se popnu. Ali, ne
želimo da budemo pet koraka ispred tržišta. Pratimo kako se posao razvija
investiramo lagano. Najvažnije je da se sve investira iz realnih sredstava,
nema kredita, nema banaka, nema “partnerskih kompanija”.
Proputovali ste mnoge zemlje. Koja je ostavila najjači utisak i koja je
najlepša za vožnju automobila?
-Čak i Srbija ima neke od najlepših
puteva za vožnju. Godinama već dopunjavam jednu svesku u koju se upisuju putevi
sa odličnom podlogom, predivnim prizorima i bez saobraćaja. I u poslednje dve
godine ih je toliko dodato da ne stižem baš sve ni da valjano popunim. Ipak,
neke zemlje gde sam zaista uživao vozeći su svakako Island, Norveška, kao I Španija, Velika Britanija, severni deo odnosno
Škotska. Godinama sam radio kao šef video produkcije u italijanskom
Kvatroroteu, čak pet godina, i tamo video neke od najspektakularnijih puteva.
Najviše na krajnjem severu u Alpima, svi oni prevoji prema Švajcarskoj i
Austriji, ali i na krajnjem jugu, na Siciliji.
Za kraj ove priče, možete da novim i mladim vozačima ukratko date neki
savet kada je u pitanju bezbedna vožnja i na šta da obrate pažnju pri kupovini
prvog automobila?
-Nije bitna snaga, nije bitna brzina,
bitno je uživanje u vožnji, bitan je osećaj kako automobil odgovara na vaše
komande, koliko dobro pod prstima znate šta rade gume na putu. Idealna putanja
kroz krivinu, stabilan kontakt sva četiri točka, brz odgovor oslanjanja… To je
nagrada koju svako treba da traži. Veština vožnje se vidi na stazi ili u
krivini, a na pravcu svaki idiot može da stisne gas. Nije vozačko umeće jurcati
autoputem, za to je potrebno samo dovoljno novca. Vozačko umeće se uvek i svaki
put stiče tamo gde je čovek krenuo bez ijednog incidenta, bez ijednog naglog
pokreta. Vozačko umeće je predvideti sve tuđe greške i prekršaje.
Dragan Stanimirović
Komentari(0)