Hondini MotoGP šampioni
Hondine tri MotoGP mašine RC211V, RC212V i RC213V pobedile su na mnogo trka i osvojile više titula nego motocikli bilo kog drugog proizvođača
Sve se to svodi na kombinovanje Hondinog inženjeringa sa najboljim vozačkim talentima. U 18 sezona otkad je MotoGP postao četvorotaktni 2002, Honda je osvojila 22 svetska šampionata za vozače i konstruktore i odnela 153 Gran-pri pobede. Ova dominacija je rezultat kombinovanja talenata genijalnih inženjera i legendarnih vozača. Trkanje je za Hondu oduvek bilo izuzetno važno, a posao koji je Honda obavila na trkalištu imao je ogromne posledice po motociklizam.
Hondini inženjeri gladni novih pobeda
Mnoge tehnologije u kojima
motociklisti svakodnevno uživaju potekle su iz umova Hondinih inženjera, koji
uvek rade na tome ne samo da pobede u trci, već i da iz te pobede nešto novo
nauče. Modeli RC211V, RC212V i RC213V nastavljaju sa sistemom naziva koje je
Honda upotrebila sa svojim prvim GP motociklima koji su u naletu osvajajali
svetske šampionate u šezdesetim godinama dvadesetog veka.
Te fenomenalne mašine obuhvatale su i
šestocilindarski RC166 250, petocilindarski RC149 125 i četvorocilindarski
RC181 500. RC je skraćeno od Racing Cycle (trkački motocikl), 211 ukazuje na to
da je RC211V bio prvi Hondin GP motocikl 21. veka, a V se odnosi na
konfiguraciju petocilindarskog motora u obliku slova V. Model 212 je bio drugi
Hondin GP motocikl 21. veka, a model 213 treći.
RC211V (2002-2006)
Kada je MotoGP 2002. postao
četvorotaktni, Honda je iskoristila priliku da napravi izuzetan motocikl koji
je i dalje obožavan u MotoGP ergeli i mimo nje. RC211V je doneo nadahnuti
dizajn. Petocilindarski V motor davao je izvanredne performanse koje su
pogodovale vozaču, dok je njegov kompaktni dizajn dopuštao konstrukciju šasije
koja je vozačima pružala stvarno samopouzdanje u napadu na krivine. To je
dopustilo brojnim vozačima da izvuku maksimum iz modela RC211V.
Pobede na 48 MotoGP trka
Deset vozača modela RC211V, Aleks
Baroš, Maks Bjađi, Toni Elijas, Set Žiberno, Niki Hejden, Marko Melandri, Dani
Pedrosa, Valentino Rosi, Makoto Tamada i Toru Ukava, pobedili su na ukupno 48
MotoGP trka u petogodišnjoj MotoGP eri sa 990 cc od 2002. do 2006. Motocilkl je
u tom periodu takođe osvojio tri titule za vozače i četiri titule za
konstruktore.
RC211V je koristio V motor od 75,5
stepeni sa tri cilindra napred i dva pozadi. Neki njegovi koncepti potiču iz
ranijih Honda GP motocikala, a neki iz uličnih Honda mašina, što je dokaz da u
Hondi tehnologija teče u oba smera. Konfiguracija paljenja velikog praska, koja
daje obrtni momenat zadnjem točku na korisniji način, potiče iz Hondinog NSR500, koji je potpuno dominirao u
poslednjim godinama svetskog šampionata sa 500cc posle Hondinog uvođenja
koncepta velikog praska 1992.
Dizajn cilindara modela RC211V mnogo
je toga pozajmio iz lekcija koje je Honda naučila zahvaljujući svom V4 RC45
uličnom motociklu, osvajaču Svetskog superbajk šampionata 1997. Dva motora su
delila veoma sličan dizajn komore za sagorevanje, kao i mere promera i hoda.
Isprva je RC211V bio relativno nisko našpanovan, proizvodeći oko 220 konjskih
snaga. Najbrži motocikl u prvoj MotoGP sezoni bio je Ukavin RC211V, koji je
dostizao 324.5 kmh/201,6mph u Mugelu juna 2002. Snaga je znatno porasla do
poslednje sezone sa 990cc, 2006, kada je najbrži bio motocikl Kejsija Stonera
RC211V, koji je postigao 334kph/207,5mph u Mugelu.
Centralizacija mase
Hondina prva MotoGP šasija bila je
svakako ravna njenom prvom MotoGP motoru. Ključna zamisao iza dizajna šasije
bila je centralizacija mase. To je podrazumevalo koncentrisanje maksimalne mase
oko centra motocikla kako bi se poboljšalo upravljanje, držanje i sveukupna
prikladnost za korišćenje. Važan aspekt ovog koncepta bilo je premeštanje
rezervoara za gorivo. Neuobičajeni dizajn modela RC211V nosio je trećinu goriva
ispod vozača, kako bi puno opterećenje bilo bliže centru motocikla. Za vozače
je to bila posebna prednost u ranim fazama trka, kada su se prethodno mučili sa
toliko goriva postavljenog tako visoko u motociklu. HRC je procenio da dok je
NSR500 bio na 70 procenata svog potencijala za performanse u prvim krugovima,
RC211V je bio na 80 do 90 procenata
Pored zgodne šasije, na to da RC211V
bude toliko dobar u brzom savladavanju pune udaljenosti trke, sa novim gumama,
potom sa korišćenim gumama, uticala je njegova spljoštena, zgodna krivulja
obrtnog momenta. Ona je omogućila vozaču da okreće zadnji točak i zadrži
kontrolu, jer pri porastu broja obrtaja u minutu, obrtni momenat nije rastao,
tako da je guma nastavljala da prianja bez ikakve drame. Pošto je Rosi osvojio
prve titule za vozače na modelu RC211V 2002. i 2003. godine, Hondin najboilji vozač bio je mladi
Amerikanac Niki Hejden, koji je pristupio jedinici Repsol Honda 2003, posle
osvajanja titule na Američkom suberbajku 2002. na Hondi VTR1000.
Hejdenova tehnika vožnje, savladana
na američkim zermljanim stazama, svodila se na opuštenu vožnju motocikla, uz
korišćenje okretanja točka kao pomoći u upravljanju motociklom. Nije nikakvo
čudo da je on obožavao model RC211V. Hejden je osvojio MotoGP titulu 2006. u
poslednjem krugu, u jednom od najdramatičnijih dana istorije Gran-prija.
Sećanje na Hejdena, RC211V i taj dan u Valensiji zauvek će ostati živo.
RC212V (2007-2011)
Tehnički propisi MotoGP-a bili su
ponovo napisani za sezonu 2007, smanjivši zapreminu motora sa 990cc na 800cc.
Stoga se HRC vratio poslu, stvorivši novu mašinu za drugo doba MotoGP-a.
RC212V je primenio mnoge lekcije
naučene od modela RC211V, ali bio je to potpuno nov motocikl, koji je pokretao
V4 motor. Kada je sezona 2007. krenula, postalo je očigledno da se mašine od
800 kubika razlikuju od onih sa 990.
Manji motori su stvarali manje snage
i obrtnog momenta, pa su motocikli zahtevali drugačiji stil vožnje, sa velikom
brzinom u skretanju kao prioritetom u odnosu na pobočne izlaze iz krivina. V4
sa oštrim uglom imao je više od 18.000 obrtaja u minutu, 2000 obrtaja više od
prethodnika sa većom zapreminom, i koristio je opruge sa prenumatskim ventilom
za bolju kontrolu ventila pri velikom broju obrtaja u minutu. Strmija kriva
snage za model 800 takođe je zahtevala bolje elektronske kontrole za vozača,
uključujući sprečavanje odizanja, kontrolu vuče i kontrolu lansiranja.
Evolucija elektronike bila je najznačajniji napredak koji je ostvaren u eri 800
kubika.
Izuzetna je činjenica da su modeli
800 odmah zabeležili brže savladavanje krugova nego modeli 990 na većini staza,
i njihova veća brzina u krivinama više je nego kompenzovala malo smanjenje
ubrzanja i maksimalne brzine. Čak i u super-brzom Mugelu, gde je Pedrosin
RC212V dostigao 317,6kmh/197,3mph, njegov najbrži krug bio je samo 0,037
sekundi sporiji od rekorda za modele 990. RC212V nije postigao momentalni uspeh
kao RC211V. Mašina je zahtevala ogromni input HRC inženjera, koji su mnogo toga
naučili iz svog rada na motoru, šasiji i elektronici. Međutim, vremenom je i to
postala mašina koja je osvajala šampionate.
Izazov je bio da se dođe do mnogo
konjskih snaga, a da to bude pogodno za vozača, uprkos vršnijoj isporuci snage
manjeg motora. Više nego ikad, ovaj cilj je dostignut stapanjem performansi
motora sa elektronskim performansama. U kasnijim fazama ere 800, Honda je
predstavila dve važne tehnologije iz programa za automobile Formula 1 ove
kompanije. Godine 2010. došao je senzor za obrtni moment, postavljen na
izlaznoj šipki menjačke kutije. Taj takozvani „torduktor“ merio je isporuku
snage zadnjem točku, koju je elektronika rafinisala u stvarnom vremenu kako bi
pomogla vozačima da stalno koriste maksimalnu snagu.
Sledeće godine je došla bešavna
menjačka kutija koja je omogućila brže, nesmetanije promene stepena prenosa. To
je dalo malu prednost pravolinijskom ubrzanju i mnogo veću prednost za vreme
skretanja u krivine, pošto su vozači mogli da menjaju stepen prenosa pod oštrim
uglovima naginjanja, što je ranije bilo rizično. Bešavna menjačka kutija modela
RC212V savršeno je ilustrovala Hondinu inženjersku genijalnost. Slične menjačke
kutije korišćene su već izvesno vreme u kolima F1, ali niko nije pokušao da
čitavu tu tehnologiju sabije u menjačku kutiju veličine podobne za motocikl.
Hondina prva MotoGP bešavna jedinica iznutra je izgledala kao časovnik.
HRC je oprobao i bezbroj različitih
koncepta šasije sa modelom RC212V, pokušavajući da pronađe najbolji kompromis
između sporog okretanja i stabilnosti pri velikim brzinama. Inženjeri su počeli
od konvencionalnog aluminijumskog rama, fabrikovanog sa CNC-mašinski obrađenim
sekcijama, a onda su pokušali sa kompozitom od ugljeničnog vlakna i aluminijuma
2010, prebacivši se u isto vreme na Öhlins ogibljenje. Kad je Kejsi Stoner uzeo
svetsku titulu na MotoGP-u 2011. na svom modelu RC212V, koristio je ram od
čistog aluminijuma.
Poboljšanje u performansama tokom
petogodišnje ere 800cc bilo je impresivno kao i u godinama modela od 990
kubika. U Mugelu su 2011. modeli 800 bili gotovo za dve sekunde po krugu brži
nego modeli 990 za vreme italijanskog GP-a 2006.
RC213V (2012-danas)
Kada je doneta odluka da se pređe na
mašine od punih 1000cc za Svetski MotoGP šampionat 2012, inženjeri su
dizajnirali svoju treću potpuno novu MotoGP mašinu. Još jednom, motocikl je
stvoren na osnovu saznanja stečenih na ranijim mašinama, i još jednom je bio
sasvim drugačiji.
Honda nije samo jednostavno povećala
zapreminu motora. Kompanija je odlučila da se jasno odvoji od modela RC212V,
napravivši potpuno novi V4 šireg ugla od 90 stepeni. RC213V nije bio prvi V4 od
90 stepeni koji je Honda napravila. NR500 sa ovalnim klipom s početka osamdesetih
godina dvadesetog veka pokretao je V4 od 90 stepeni, kao i VF750, VFR750, RC30
i RC45 ulične motocikle iz osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka.
V4 od 90 stepeni nije toliko
kompaktan kao i V motor pod oštrijim uglom, ali Honda je zaključila da će
prednosti motora odneti prevagu nad nedostacima, sve vreme neumorno radeći na
ramu, vazdušnoj komori, izduvnom sistemu i rezervoaru goriva kako bi smanjili
sveukupne dimenzije.
Velika prednost motora V4 od 90
stepeni jeste u njegovoj savršenoj primarnoj ravnoteži, koja ga čini
efikasnijim i robusnijim, pa tako i lakšim za baždarenje, pogotovo kada
inženjeri žele da eksperimentišu sa različitim konfiguracijama paljenja velikog
praska kako bi doveli do najbolje snage i obrtnog momenta.
Kad su se modeli 1000 prvi put trkali
u Mugelu 2012, Dani Pedrosa i njegov RC213V obilazili su krugove za 4,9 sekundi
brže nego što je bio MotoGP rekord iz 2002. i dostigli su 342,9kmh/213,0mph na
glavnoj pravoj deonici, 18,4kph/11,4mph brže nego prvi RC211V. Ove brojke ilustruju
napredak ne samo u pravolinijskim performansama već i u sveukupnim
performansama, kroz poboljšanja u svim aspektima dizajna šasije i elektronskog
inženjeringa.
Druga godina modela 1000 započeo je
domninantnu vezu u modernom MotoGP-u: onu između RC213V i Marka Markesa. Godine
2013, RC213V je doprineo da mladi Španac postane prvi novajlija šampion
vrhunske klase otkad je „Kralj“ Keni Roberts osvojio svetsku titulu 1978.
Od početka, Markes je bio sposoban da
istisne više brzine iz modela RC213V nego bilo ko drugi. Njegova sveobuhvatna
vozačka tehnika omogućila mu je da u potpunosti iskoristi prednosti impresivne
stabilnosti motocikla u kočenju, i tako je bio mnogo brži od suparnika.
Godine 2014, Markes je bio još jači,
pobedio je u 13 od 18 trka, izjednačivši sezonski rekord Mika Duhana, postignut
na Hondinom modelu NSR500 1997. godine. 2015, iako su Markes i Pedrosa zajedno
pobedili na 7 trka, Hondi je izmakla titula šampiona. To je bio privremeni
korak unazad, pošto je Honda mnogo toga naučila iz poraza i sa Markesom posle
toga osvojila sve titula za vozače i konstruktore.
Godine 2016, MotoGP je prošao kroz
novu veliku promenu pravila – Bridžston gume je zamenio Mišlen gumama, a
fabričku elektroniku zamenili su specijalni hardver i softver, tako da je čitava
mreža primenjivala iste elektronske kontrole za vozača.
Promene uz ogromnu količinu rada
Ove promene zahtevale su ogromnu
količinu rada od HRC inženjera. MotoGP-ova elektronika slabijih tehničkih
specifikacija nije bila toliko efikasna, pa su performanse motora morale da se
ublaže. Motor RC213V prošao je kroz nekoliko velikih promena dizajna u sledećih
nekoliko godina, sa izmenom smera rotacije radilice i promenom konfiguracije
paljenja kako bi isporuka snage mogla lakše da se kontroliše u odsustvu Hondine
visokotehnološke kontrole vuče i softvera protiv odizanja.
Aerodinamičnost je takođe postala
mnogo veći faktor u MotoGP-u, sa novim aero-dizajnom koji je pojačavao potisnu
silu naniže na prednjoj strani modela RC213V kako bi se dodatno umanjila odizanja.
Pokazalo se da je Markes majstor
adaptacije na sve te različite tehnologije. Godine 2019, bivši 125cc i Moto2
svetski šampion još jednom je imao 13 pobeda u sezoni, delimično zahvaljujući
još jednoj velikoj promeni dizajna motora koja je dovela do značajnog povećanja
konjskih snaga. U Mugelu je 2019. najbrži RC213V pripadao vozaču LCR Castrol
Honde Kalu Kručlouu sa 354,7kmh/220,4mph, što je poboljšanje od 30,2kmh/18,8mph
u odnosu na RC211V.
Markes nije baš pobedio na
italijanskom GP-u 2019, uzeo je zastavicu 0,04 sekunde iza lokalnog vozača
Danila Petrućija, ali vredi uporediti njihove rezultate sa prvom sezonom
MotoGP-a. Trka u Mugelu 2019. bila je za dva minuta i sedam sekundi brža nego
trka 2002!
Markes je završio 2019. pobedom na završnoj trci sezone, Valensija Gran-pri. Bio je to njegov 56. uspeh na MotoGP-u i 81. uspeh modela RC213V za osam godina i 145 trka u eri 1000cc. Ostali vozači koji su pobeđivali na modelu RC213V jesu Kejsi Stoner, Pedrosa, Kručlou i Džek Miler. Kad se MotoGP bude vratio u akciju, Markes i njegove kolege vozači modela RC213V Aleks Markes, Kal Kručlou i Takaki Nakagami nastojaće svim silama sa svojim inženjerima iz Honde da povezu RC213V prema stotoj pobedi.
Komentari(0)