29. May
0
Špicerov dvorac
Uvreženo mišljenje je da je dvorac sagradio Nemac Edvard Špicer jedan od suvlasnika Beočinske fabrike cementa, pa samim tim nosi i njegovo ime Špicerov dvorac
-
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
Podeli
Priča o ovom dvorcu bi mogla da počne ovako: Nekada davno u malom mestu Beočinu, živeo je bogati industrijalac Edvard Špicer koji je sagradio velelepni dvorac u kome je sa svojom porodicom živeo srećno do kraja svog života. Međutim, splet nesrećnih okolnosti je ovom zdanju odredio tužan kraj. Nekada velelepna građevina sada je ruina kojoj se ne zna dalji ishod.
Uvreženo mišljenje je da je dvorac sagradio Nemac Edvard
Špicer jedan od suvlasnika Beočinske fabrike cementa, pa samim tim nosi i
njegovo ime Špicerov dvorac. Ne postoji mnogo podataka ali ono do čega je došla
grupa istraživača je da je Edvard zapravo mađarski jevrejin rođen 1845. godine
koji je svoj život proveo u Beču, Budimpešti i Beočinu. 1898. godine je sa
svojim poslovnim partnerima Henrikom Orenštajnom i Semjuelom Redlihom kupio od Josifa Čika fabriku cementa. Te
godine je sagrađen i dvorac.
Ove tri porodice nisu bile povezane samo poslom već su bile
isprepletane i rodbinskim vezama, što u to vreme nije bila retka pojava jer je
tako kapital ostajao u krugu porodice. Bitno je pomenuti da su upravo ove ti porodice
zaslužne za ubrzanu industrijalizaciju i razvoj Beočina. Sagradili su školu za
obrazovanje radničke dece i uveli prve elemente socijalne i zdravstvene zaštite
radnika.
Najlepši dvorac u
Evropi
Ali, da se vratimo mi našem dvorcu koji je po mnogima
kalasifikovan kao najlepši u Evropi. Sagrađen je u stilu eklektičke
arhitekture. Za one koje ne znaju, a i ja sam bila jedna od njih, eklektizam
kombinuje više istorijskih stilova: antički, srednjovekovni, klasicizam i
modernizam. Projekat za ovaj dvorac
uradio je Imre Štajnd čije je najpoznatije delo mađarski parlament u
Budimpešti. Mada, neki tvrde da ga je ipak projektovao Ignjac Apar, učenik čuvenog
Imrea. Po onome što je od dvorca ostalo može samo da se naslućuje kako je
nekada izgledao. Zgradu ukrašava veliki broj dekorativnih elemenata u obliku
zmajeva, žaba i zmija koji su napravljeni od maltera, keramike i kovanog
gvožđa. Neki od tih ukrasa su i dalje na svom mestu, a neki su otpali i
strpljivo čekaju u dvorištu koje je opasano građevinskom ogradom sa
upozorenjima da se ne prilazi.
Zidovi oslikani jarkim
bojama
Prozore Špicerovog dvorca su ukrašavali prelepi vitraži, zidovi
su bili oslikani jarkim bojama, plafon prekriven drvenom oplatom sa ornamentima,
a centralni hol krasio je kamin od Žolnai keramike. Od svega toga ostali su
samo tragovi po kojima možemo jedino da zamišljamo koliko je to raskošno
izgledalo. Ispred i iza dvorca je bio park koji je imao ogradu od kovanog gvožđa,
a pored dvorca se i dalje nalazi pomoćna zgrada u kojoj je boravila posluga.
Više puta menjao svoju
namenu
Henrik Orenštajn i Edvard Špicer su umrli pre prvog svetska
rata, a u dvorcu je ostao deo Orenštajnove porodice. Oni su pre drugog svetskog
rata napustili imanje bežeći od nacizma. Prema zvaničnim informacijama niko se
od naslednika nije javio posle rata da potražuje svoju imovinu. Čak se niko
nije javio ni u vreme restitucije. Za vreme Drugog svetskog rata u dvorcu je bilo
sedište Nemačke vojne komande što nam daje i odgovor zašto nije uništen. Posle
rata dvorac je više puta menjao svoju namenu. Do 70-tih godina u njemu je bila
škola, a zatim je postao Dom kulture. U prizemlju je bila biblioteka i širom
Jugoslavije poznati restoran, na spratu je bio radio I atelje pesnika Mike Antića.
U dvorcu su gostovali poznati pevači, održavale su se igranke, organizovale
svadve i maturske večeri, snimani filmovi, novogodišnji programi i spotovi.
Sve je to izgledalo divno do 1986. godine kada je podignut
novi kulturni centar i kada je dvorac potpuno izgubio svoju namenu.
Tada je počelo njegovo propadanje. Dvorac je od 1997. godine pod zaštitom Pokrajinskog
zavoda za zaštitu spomenika kulture i ja bih im toplo preporučila da ga više ne
štite. 2016. godine su sprovedeni neki sitni radovi na krovu i to je otprike
to.
U svakom slučaju
preporučujem svima, da ukoliko se nađu u blizini Beočina obavezno odu do
dvorca dok još ima makar nešto da se vidi. Kao što sam rekla, po onome što je
ostalo može se samo naslutiti kao je nekada izgledao. Nadam se da će neko
uraditi bilo šta da zaustavi dalje propadanje. Rumuni su čudo napravili od
izmišljenog lika (mislim naravno na Drakulu), ove porodice su zaista živele u
Beočinu.
Tekst: Biljana Krstić Nikolić
Fotografije: Dušan Nikolić
Komentari(0)