Seoski turizam očima tinejdžera

Seoski turizam bi teoretski trebalo da bude skup raznih aktivnosti u seoskom okruženju: odmaranje u etno kućici, konzumiranje domaće hrane, šetnja po brdima i nepreglednim livadama…

Seoski turizam bi teoretski trebalo da bude skup raznih aktivnosti u seoskom okruženju: odmaranje u etno kućici, konzumiranje domaće hrane, šetnja po brdima i nepreglednim livadama, druženje sa domaćim životinjama… 80-tih godina prošlog veka, o kako to zvuči daleko, reči seoski i turizam nisu mogle nikako da idu zajedno. S prvim toplim u danima u junu tih 80-tih godina, obavezno stiže vesnik letnjeg raspusta, pismo od babe, pravo ono papirno. Eto samo malo da se javi i da pita kad dolazimo, iako je tajming svake godine isti. Znala je ona, a i mi, da to nije pitanje već obaveštenje da nas očekuje, tako da joj odgovor u papirnom obliku nismo ni slali jer bi stigao posle nas. U zemlji u kojoj smo nekada živeli postojala su velika preduzeća koja su svoje radnike „slala“ na kolektivni godišnji odmor, što je u mom slučaju značilo mesec dana all inclusive aranžmana, tristotinak kilometara južno od Beograda.

Uz malo sreće tačnije ako je autobuska linija ekspres tj. ne svraća baš u svako naseljeno mesto usput, stižemo za pet sati. Iz perspektive jednog klinca čitava večnost, pogotovo ako mu društvo iz zvučnika prave fudbalski komentatori sa Kantride, Poljuda, Grbavice i Čaira. Omiljena emisija svakog vozača autobusa – Vreme sporta i razonode. Informacija za mlađe je da je to emisija koja, kao što joj naslov govori, celo popodne prati utakmice sa idejom da razonodi slušaoce. Bitna napomena za mlađe je i da tada nismo imali slušalice koje možemo da nabijemo u uši i isključimo se. Elem, gol tamo, gol ovamo, pojedeš neki sendvič, iznerviraš par puta roditelje pitanjem „još koliko ima“, prebrojiš tunele u Sićevačkoj klisuri iako znaš da ima 13 i stigli smo.

Već sa kapije vidiš da si željno očekivan, ljuljaška je okačena, miriše banica i čuješ ono nezaobilazno pitanje: „pa gde ste do sad?“ Banica je, za one koji ne znaju, pita od razvučenih kora. Postojalo je neko nepisano pravilo da mora da je ima kad dođemo. Ime je dobila po tome što može da se napravi i kad neko dođe nenajavljen – bane, jer je u svakoj kući bilo brašna, masti i sira. Uz banicu najbolje ide kiselo mleko koje ne mrda iz šolje ako je okreneš naopako. I otprilike bi to bilo to što se tiče turizma, putovao si, pojeo etno obrok i raspakovao stvari. Odmah se kreće u panoramsko razgledanje dvorišta i okoline sa usputnim zadržavanjima kako bi nas „vodič“ uputio u poslove koje nas očekuju narednih dana. U selu nema mnogo demokratije i pitanja da li želiš nešto da radiš, jednostavno treba. Opet, postojao je i glas razuma kod starijih čanova tako da mi deca nismo dobijali neke preterano teške zadatke. Mada, dok razmišljam šta bih od poslova izdvojila pada mi na pamet da bi se danas mnogi pozvali na prava deteta.

Prvo što svakog jutra treba da se obavi je da se odnese mleko u zadrugu, jedinu i glavnu instituciju u selu. Naziv je ostao jer je nekada tu bila prava seoska zadruga. U međuvremenu je prilagođena novim potrebama pa je postala i prodavnica, a kad bi vreme bilo loše pretvarala se u kafanu. Još se nisi pošteno ni rasanio, čeka te kantica i naš „lajf kouč“ baba Jelisaveta sa instrukcijama: mora da kažeš „dobro jutro“ svakom koga sretneš, iako ga ne znaš, jer taj zna čiji si. Zadatak uspešno obavljen jer se kasnije po selu pronese aber kako su deca baš dobra i vaspitana. Dobra stvar u selu je što roditelji ne mogu svaki čas da te šalju u prodavnicu jer ona radi samo ujutru i uveče. Preko dana taj prodavac ima važnija posla u njivi, kod stoke, na livadi...

Iz moje poslednje rečenice se naslućuje da i nama slede slične akcije. „Ala je lep ovaj svet, onde potok ovde cvet.“ Cveće u obliku sena koje treba da se sakupi, na livadi veličine fudbalskog terena. U pauzi se „skokne“ do kilometar udaljenog potoka ili izvora jer je glupo nositi vodu od kuće kad imaš tako dobru planinsku tako „blizu“. U početku je jako zabavno, mlatiš onim vilama, hvataš leptire, valjaš se po senu ali kako dan odmiče čini ti se da je livada sve veća i veća i da kraja nema. Ako baš nemaš sreće pojaviće se i neki insekti koje niko nije stavio u knjigu za bilogiju. Gledanje na sat i kukumavčenje ne pomaže, ide se kući kad se posao završi. Ne bi li nekako utešio sebe počinješ da smišljaš taktiku kako prvi da uletiš u kupatilo. Sreći nigde kraja kad čuješ poznati glas koji te obaveštava da je gotovo i da se kreće. Kod kuće te čeka postavljen sto, topao hleb koji miriše na babine ruke i još štošta lepog. Bole te svi mišići ali nekako lepo bole. Iako su te svi nervirali tog dana osećaš se zadovoljno jer si bio deo velikog posla koji je obavljen.

I tako se dani ređaju, zaduženja smenjuju, raspoloženje varira od euforije do totalne depresije. Posle nekoliko nedelja boravka u selu počinješ kod sebe da primećuješ elemente pobožnosti. Pokazuješ interesovanje za verske praznike pogotovo one koji su u crkvenom kalendaru obeleženi crvenim slovom. Važniji su ti i od rođendana jer se tog dana ništa ne radi. Ne baš bukvalno ništa ali nikako se ne ide „u polje“. Toga dana se obično ide u nabavku u obližnjoj varoši, takoreći napušta se baza i pravi se poludnevni izlet. Dobra prilika da se potsetiš da imaš i „normalnu“ garderobu i da konačno ugledaš civilizaciju. Uzbuđenje raste, praviš spisak za kupovinu, sve ti treba. Politikin zabavnik na prvom mestu, ako je ostao primerak iz bilo kojeg petka od kako si napustio svoje prebivalište. Taj isti zabavnik, ukoliko ga se dokopaš, mora da čuvaš kao oči u glavi jer u selu bilo kakav papir završi za potpaljivanje vatre.

Odjednom shvataš da ti garderoba koju si obukao smeta, ispeglana je i nekako kruta, nerviraju te patike jer nisu pocepane pa te stežu, treba da se gužvaš u autobusu pola sata, a posle još treba i da čitaš taj zabavnik koji kao jedva čekaš da kupiš. Izgubićeš silno vreme zbog odlaska u nabavku. Ček, ček, nešto nije u redu, počinjem da se navikavam na način života koji mi je do pre par nedelja bio na granici mučenja. Ili je možda sve u redu sa mnom samo sam u međuvremenu shvatila da postoji i drugačiji način života od onog u gradu i da ću se u taj grad vratiti uskoro, a tamo će me žuljati problemi druge vrste.

Sutra je novi dan, novi poslovi pristižu. Neki su teži neki lakši, neki zanimljivi neki dosadni ali jednostavno mora da se obave. Selo nisu samo lepi pejzaži, svež vazduh i dobra hrana. Tu je mnogo znoja i muke da bi se do te hrane došlo. Boravkom u selu naučiš da si deo neke zajednice i da si podjednako odgovoran za mnoge stvari. Naučiš da mnogo toga zavisi isključivo od tebe. Imaš veliku slobodu ali i veliku odgovornost zbog onoga što si uradio ili nisi.

Tekst: Biljana Krstić Nikolić

Fotografije: Dušan Nikolić

• turizam
• Putovanje
• SELO
• BILJANA KRSTIĆ NIKOLIĆ
• DUŠAN NIKOLIĆ

Povezani tekstovi

Solun - Grad koji nikada ne spava

Zornića kuća slavi deceniju postojanja

​Transfagarašan - vožnja pod oblacima

Gostilje - Pitomo zlatiborsko selo

Albanija zemlja turizma

​Beograd poslednja stanica

Komentari(0)

sortiraj Datum Popularnost

×

Hvala na komentaru, nakon moderacije će biti objavljen.

Ok

×

Popunite obavezna polja.

Ok

Ime

E-mail

Komentar

Posalji komentar Ostavite komentar