07. Apr
0
Savkovići i Tomići
U proteklih godinu dana možemo reći da smo obišli skoro celu Srbiju, ali selo Savković, podno Torničke Bobije, je na nas ostavilo jedno od najsnažnijih utisaka
-
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
params['siteURL'] . '/uploads/gallery-images/' . $articleGallery[$index] ?>
mainImage->description ?>
Podeli
Pitate se gde je sad to selo? Ono se nalazi na obroncima planine Bobija blizu Vesinog vira, ili kanjona reke Tribuće. A tamo se nalazi jedno domaćinstvo gde, kada dođete, mislite da dalje nema jer tu počinju strmoglave stene i litice kanjona, i baš tamo živi porodica Tomić. Kada smo prišli domaćinstvu učtivo smo pitali da ostavimo vozilo da bi smo otišli do Vesinog vira. I tada su nas dočekali dečji osmesi, i to tri, koja su veselo trčala tamo-vamo.
Pojavio se i domaćin, visok čovek, planinski gorštak po imenu Milan. Kao po običaju pravih srpskih domaćina, ponudio nas je kafom i rakijom, a zna se, to se ne odbija iz hiljadu razloga. Pokušali smo da objasnimo da ne možemo dugo da se zadržavamo, ali porodica Tomić je insistirala da uđemo u kuću.
Za tren oka se ispred nas stvorio domaći hleb, meze i rakija. Kafa se već
kuvala. Ostali smo zatečeni. Razgovor je tekao kao da su se sreli stari
prijatelji dok su nas deca gledala velikim iskrenim očima i sa širokim osmehom.
Domaćin Milan je već počeo da organizuje ručak, a mi nismo ni osetili kako
vreme curi, reč na reč, šala na šalu…
A u kući toplo, vatra pucketa… Tada smo shvatili da ti ljudi nemaju ni kablovsku ni signal za mobilni, i da im je to totalno nebitno! Imaju fiksni broj i to je sasvim dovoljno. Započeli smo razgovor sa decom. Svi đaci i to odlični, svi idu u isto odeljenje, a razlika među njima je po dve godine.
Svaki dan hodaju četiri kilometara do škole i nazad po ovom planinskom kraju na
skoro 1000 metara nadmorske visine, i to uzbrdo i nizbrdo, i kada su smetovi, i
kada lije kiša, i nije im teško, raduju se školi i učenju. Kada se vrate kući
čekaju ih obaveze oko domaćinstva, da pomognu mami i tati, i tako svaki dan…
Morali smo da pođemo put Vesinog vira, a oni svi radosni, da nas ponovo dočekaju pri povratku… Dok smo hodali kroz šumu, poveli smo razgovor o ovoj divnoj porodici, punoj ljubavi i sloge. I tada smo se zaista osetili posramljeno, jer smo pomislili kako je svako od nas nekada, i to ne retko, izrekao kako nas mrzi da uradimo ovo ili ono, kako “jao, nema signala na telefonu”, “jao kuku, kolika je gužva”…
A u stvari mi živimo jedan život koji
nije ni prineti ovoj porodici koja obitava u zaista teškim uslovima, gde
nema puta ili prodavnice koja je blizu, gde je najbliži lekar udaljen 40
kilometara, gde je škola iza dva brda…
Ali ono što je najbitnije je zapravo ta ljubav i sloga koja
vlada u porodici Tomić, ta dobronamernost pravog domaćina da ugosti putnika
namernika kao svoj rod. Pa sad hajde da svi razmislimo o tome kako u stvari i
nije tako teško reći komšiji “dobar dan” ili pomoći nekoj baki ili deki, ili
učiniti neko dobro delo, ma koliko ono bilo. I da ne budemo više toliko otuđeni
jedni od drugih, jer svako od nas je duboko u srcu domaćin koji treba da bude
častan i pošten.
Milan Gočmanac
Komentari(0)